Gibrlatar

Gibraltar je britanska teritorija u uskom istoimenom moreuzu koji razdvaja Afriku i Evropu, odnosno Atlantski okean i Sredozemno more. U njemu živi oko 30.000 stanovnika koji su na referendumu 2002.god. odlučili da ostanu pod britanskom krunom. Španija smatra da teritorija pripada njoj pa je granica zbog spora bila zatvorena u periodu od 1969.-1985-god.

Za ovo brdo su se vodile mnoge bitke

Prvi pisani tragovi o ovoj teritoriji sežu do Helenskog doba kada se pominje kao Heraklovi stubovi. U VIII veku Arapi i Berberi zauzimaju teritoriju nazivajući je Džebel al Tarik što znači Tarikovo brdo, po mavarskom vođi koji je podigao tvrđavu na ovom strateški veoma važnom mestu. Muslimani su do 1462 godine vladali Gibraltarom kada ga osvaja kastiljski kralj Hemrik IV.
U borbama za prevlast između holandsko-britanske vojske i Kastilje, Utrehtskim ugovorom britanci dobijaju teritoriju Gibraltara koja je u njihovoj vlasti i danas. Prema ustavu iz 2006.god. Gibraltar dobija ograničenu autonomiju osim u nadležnostima odbrane i spoljnih poslova koja su pod ingerencijom britanske krune.

Oko 30.000 stanovnika je ovde trajno nastanjeno

Jedna od zanimljivosti ove teritorije je u tome šti su se ovde venčali Joko Ono i Džon Lenon. Iako je njihov boravak trajao jedva nešto duže od sat vremena, ostalo je zabeleženo da su ze zavetovali baš na ovom mestu.

Sletanje samo za putnike sa jakim živcima

Aerodrom na Gibraltaru je vrlo težak za sletanje jer je malo prostora pa se aerodromska pista ukršta sa magistralnim putem. Pri sletanju se zaustavlja drumski saobraćaj, što je jedinstveni slučaj u svetu.

Dok je njih biće i Britanaca na Gibraltaru

Još jedna osobenost odlikuje Gibraltar a to su berberski Makake majmuni koji naseljavaju samo ovu oblast Evrope. Preneti su iz berberskog tela Sahare i vrlo su živahni i znatiželjni. Prilično su odomaćeni i za njih važi verovanje da će otići sa Gibraltara onda kada i Britanci.

Namaste!

(Putopis iz Indije III deo)

Ovom prilikom bih želela da suprotstavim dva arhetipa koja su toliko prisutna u Indiji. Naime, nakon dobijanja nezavisnosti 1947. godine, britanska imperija posle 70 godina napušta tlo Indije ostavljajući za sobom prilično razvijenu železničku mrežu, pravni sistem, engleski jezik koji je pored hindu drugi zvanični jezik, saobraćaj koji se odvija levom stranom puta, kriket i ritual ispijanja čaja.

Vreme ispijanja čaja koje je u Velikoj Britaniji strogo definisano i pretpostavlja niz predradnji od kojih je ključna da se dođe i pridruži domaćinu na vreme, je u Indiji već u samoj postavci lišeno svakog poređenja. Umesto čaja, u Indiji se rado pije Mango Lassi, tradicionalno piće čiju osnovu čini jogurt. Uz dodatak vode i prženog kumina i malo jarko-žutog kurkuma se služi slani lasi, a uz dodatak šećera ili meda i voća se spravlja slatki lasi. Na vrh se može dodati mrvljeni indiski orah ili pistaći.

Saobraćaj u Indiji se oslanja na zakon džungle, pa tako kamion ima prednost nad mopedom jer je veći i jači. Ako se na putu pojavi krava, onda i kamion i moped moraju da sačekaju da krava ode svojim putem.

Kada sam pomenula krave, sočnu teletinu nemojte ni zamišljati jer preko 80% stanovništva Indije su Hindusi kojima je ona sveta životinja. Oprezno sa hranom jer je za evropljane previše začinjena a miks slatko-slano-ljuto je preveliki izazov za nenavikle stomake.

Tekovine civilizacije su u mnogim mestima u Indiji vrlo malo prisutne ili su potpuno nepoznata kategorija. Zato, ako imate potrebe da napunite baterije za svoje foto aparate, kamere ili kompjutere, ne odlažite to ni za trenutak, jer je moguće da će nestati struje već u sledećem trenutku. Brojna naselja u unutrašnjosti imaju električnu energiju samo oko 90 minuta dnevno.

Ako čekate voz, već posle 10 minuta kašnjenja počinjete da se nervirate, ali to nije slučaj u Iniji gde kasne i po 10 sati. Radost je prisutna na licima ako se voz uopšte i pojavi, a onda se ushićeno traži neko slobodno mesto, pa makar i na krovu vagona.

Svakodnevni život u Indiji zahteva određenu dozu improvizacije. U tom smislu, poželjno je ne praviti detaljne planove jer nema dovoljno verovatnoće da će se oni ostvariti. Zato činite sve lagano i opušteno.

Autor: Slavica Mitrović

Indijska jela sa čudnim imenima

(Putopis iz Indije II deo)

Indija se dosledno odredila prema ostatku sveta svojom posebnošću. Ovde ćete biti u prilici da probate jela koja se pripremaju na poseban način i sa specifičnim začinima. Imena jela zvuče prilično obeshranrujuće, ali uprkos tome nemojte propustiti priliku i probati sledeća jela:

Alu Gobhi

U severnom delu Indije je popularno vegetarijansko jelo koje se sastoji od krompira i karfiola. Dodaje se zlatno žuta gorko-ljutkasta kurkuma koja ima blagotvorno destvo na varenje, krvnu sliku, bolesti disajnih organa i dijabetes. Takođe, dodaje se još korijander, grašak, paradajz i đumbir.

Vindalho

Ovo jelo je nastalo pod uticajem kolonijalne vladavine portugalaca. Radi se o svinjetini u vinu sa belim lukom. Prethodno se meso drži u marinadi. Svinjsko meso se ređe jede u Indiji pa se danas uglavnom priprema pileće meso sa kuminom, čilijem, biberom, piskavicom i cimetom.

Punnchmail Bhaji

Ispod ovog imena se krije ukusni paprikaš od pet povrća. U lonac se zajedno kuva pasulj, krompir, šargarepa, plavi patlidžan i paradajz  List mente daje posebnu notu ovom jelu.

Samosa

Knedle koje se često služa kao predjelo ili zakuska. Napravljene su od pšeničnog brašna i ispunjene su kari pastom, sočivom, pasuljem, krompirom ili pirinčem. Nakon filovanja se savijaju u trougao i dobro isprže u ulju. Vrlo su polularne kao brza hrana.

Piletina Tandoori

Tanduri je zapravo rerna na ugalj ili drva poput našeg „Smederevca“. Piletina se priprema u marinadi od jogurta i dodaje se tanduri masala miks začina koji se može razlikovati po regionima. Najčešće su to crni i beli biber, karanfilić, cimet, crne i bele semenke kumina i crne, braoun i zelene mahune kardamona koja je slična đumbiru. Nakon toga se dodaje aleva paprika i čili od koje piletina dobija crvenu boju.

Biryani

Ovo je jelo od pirinča popularno u južnom delu Indije koje može biti vegetarijansko ili sa jagnjetinom ili piletinom. Kao osnova se koristi Basmati pirinač kombinovan sa lukom, orahom i suvim grožđem. Podvarijanta je slana ili sltako-kisela pasta koja se služi uz mnoge obroke, a najpoznatija je Mango Chutnei. Može se kombinovati sa karijem i povrćem kuvanim sa mesom.

Shahi Alu Kofta

Termin "kofta" ili "kofte" je u orijentalnoj kuhinji zapravo ćufta. U Indiji ima više vegetarijanskih varijanti sa krompirom ili lokalnom vrstom tikve. Za pripremu je pored pire krompira potrebno dodati indijskih orah, suvo grožđe i jogurt. Iz ove mase se formiraju kuglice i prže u ulju. Uz ćufte se može služiti sos sa đumbirom, belim i crnim lukom i kokosom.

Butter Paneer Masala

Kremasto jelo je vrlo popularno u severnoj Indiji. Koristi se kriška panir sira koji se istopi sa puterom. Dodaje se crni luk, paradajz sos, korijander, piskavica, čili i buter od indijskog oraha. Uz ovaj krem se služe razne vrste pečenog testa  ili tortilje koje se pripremaju na otvorenoj vatri.

Gulab Jamun

Ova poslastica se pravi od guglica testa koje se prže u ulju i prelivaju šećernim sirupom. Uz karamelizovani šećer se dodaje zeleni Kardamon ili šafran.

Laddu

Još jedna poslastica tipična za Indijsku kuhinju je Ladu. Loptice od brašna leblebije ili griza se mešaju sa maslacem i kuvanim aromatizovanim sastojcima kao što su semenke susama ili badema. Često se poslužuje na rođendanskim prosavama i verski svečanostima.

Autor: Slavica Mitrović

Sa puta po južnoj Indiji

(Putopis iz Indije I deo)

Zamolili smo Slavicu Mitrović, našeg dugogodišnjeg člana i bekpekera, koja sa rancem na leđima obilazi neobična mesta po svetu, da napiše svoje utiske sa puta po Indiji. Ona se rado odazvala, i evo teksta pred Vama.

Prolog

Po zavšetku studija, 2010. godine, roditelji su me nagradili putovanjem u neki od gradova Evrope po mom izboru. Ni slutili nisu, da time otvaraju prašnjavu i u budžak zaboravljenu kutiju sa mojom ranomladalačkom željom da putujem u Indiju.
Naravno, nije mi padalo na pamet da odustanem od ove šanse i svojski sam se trudila da im objasnim šta to putovanje znači za mene. Budući da pišem ove redove, sigurna sam da znate ishod višednevne borbe mišljenja.

Svako ko na pomen reči Indija ima predstavu o zemlji i ljudima na Bolivudski način i nije spreman da se suoči sa zemljom punom kontrasta, boja, mirisa, buke, prljavštine, gužve, haosom u saobraćaju, siromaštvom, bolešću pa i umiranjem na ulicama, Indija nije odredište za putovanje.

Odluku da krenem na put samo sa rancem na leđima i bez nekog određenog plana se nametnula kao jedini način da se sretnem sa ovom zemljom na najdirektniji način. Imala sam tri nedelje na raspolaganju. Ovako kratko vreme me je ograničilo da ne posećujem već poznata mesta o kojima se skoro sve zna, kao što je Tadž Mahal na severu, ili Maharadžinu palatu u Radžastanu ili spaljivanje mrtvih na reci Gang. Odlučila sam se da istražim jug zemlje, o kome se malo zna.

Mumbai

Imala sam avionsku kartu za let iz Beograda sa presedanjem u Dubaiju. Odmah po sletanju u Nju Delhi sam otišla na čekiranje karte za let u Mumbai (bivši Bombaj), najveći grad Indije sa preko 13 miliona stanovnika. Sletanjem na aerodrom nastao je kulturni šok. Dva sata vožnje od aerodroma do centra grada je pravi pakao. Saobraćaj je haotičan, a i najmanji razmak između vozila se koristi ne bi li se prešao još jedan metar puta.
Sa obe strane puta se protežu kilometri siromašnog sivog i prljavog predgrađa iz kojih dopire oštar miris đubreta.

Rezervisala sam jedan jeftiniji ali pristojan hotel. Restoran do njega je služio autentičnu, ukusnu i začinjenu indijsku hranu. Pri povratku u hotel, na ulici se mimoilazim sa debelim pacovom. Ulazim u sobu, i posle tuširanja padam na udoban krevet, žmurim i sabiram utiske.
Tri dana se sadržavam u ovom gradu, uranjam u svakodnevnicu grada, kupujem hranu i neophodne stvari u brojnim prodavnicama i na kraju hvatam voz koji ide na jug zemlje.

Palolem

Nakon pređenih 800km i 13 sati putovanja, dolazim u oblast Goia, tačnije u grad Margao. To je najstariji grad u ovoj oblasti. Bio je pod dominacijom portugalaca. Crkva Svetog Duha, kapela na Svetom Brdu, hinduistički krematorijum i muslimansko groblje dovoljno ukazuju na multikonfesionalnost mesta. Kraćim putovanjem indijskom železnicom, uz pravni sistem zemlje, jedinom tekovinom dugogodišnje britanske dominacije, se stiže do ribarskog sela Palolem, koje se zadnjih godina ubrzano razvija u turističko mesto.

Rezervisala sam sobu u Palolem Guest House i ubrzo uživala uz hladno pivo u negovanom vrtu hotela i u kupanju i sunčanju na predivnoj plaži koju zapljuskuju talasi Arabijskog mora.
Sutradan sam iznajmila rikšu i vozila se po ulicama ovog slikovitog sela, zaštićena od visoke dnevne temperature koja je dostizala preko 30 stepeni slamnatim šeširom sa širokim obodom.
Srela sam i druge putnike iz raznih delova sveta i sa njima razmenjivala informacije i utiske. Noći su tople i bučne. Tokom noći generator za struju stvara ujednačen i dosadan zvuk. Žaba se uselila u tuš kabinu kuptaila. Vrlo Indijski.
Ovde je zaista lepo. Vegetacija je tropska i bujna. Žitelji ovde žive u nešto većem prostoru u odnosu na Mumbai, mogu da drže neku svinju, kokoš ili da beru kokosove orahe, ali su siromašni. Planiram da ostanem ovde neko vreme, ali već posle tri dana krećem dalje na jug u Mangalor.

Mangalor

To je manji grad sa negde oko 600 000 stanovnika.Ime je dobio po hindu božanstvu Mangaladevi. U njemu se održavaju festivali plesa i scenskih umetnosti. U restoranima je omiljena hrana sa karijem, kokosom, đumbirom i belim lukom. Nije lako navići se na ove ukuse i mirise, ali priznajem da sam uživala u njima.

Koči

Nastavljam dalje, vozom u mesto Koči koje nazivaju Kraljicom Arabijskog mora. Leži na nekoliko ostrva koji su povezani trajektnom linijom čija vožnja košta 7 evrocenti. Stari grad je u evropskoj arhitekturi, sa lepim fasadama, tu su prodavnice i skladišta začina sa neverovatnim mirisima. Začini zu bili razlog što su vekovima ovde boravili arapi, britanci, kinezi, holanđani i portugalci.

I opet, nezadrživo nastavljam dalje, na jug. Rikšom krećem na železničku stanicu i u zadnji čas, probijajući se kroz saobraćajni haos stižem na vreme da se ukrcam na ekspresni voz koji će me odvesti do gradića Kolam koji se nalazi na obali jezera Aštamudi. Nakon ulaska voza u stanicu, užurbano izlazim i tražim informacije o polasku regionalnog voza za Varkalu, moje izabrano odredište. Koristim vreme do polaska voza da razgledam grad koji ima brojne hramove, sveta mesta i ašrame - utočište za sve one koji svojim radom na sebi, u duhovnom smislu, upražnjavaju različite vrste joge.
Posle kraćeg razgledanja grada vraćam se na stanicu u trenutku kada stiže prenatrpani voz u kome se opet srećem sa indijskim načinom života.
Sva mesta su zauzeta, i u nedostatku svežeg vazduha odlučujem da se skrasim na platformi između dva kupea, pri spoljašnoj temperaturi od 38 stepeni.

Varkala

Napokon stižem u Varkalu i rikšom se prevozim do hotela Claouti Beach Resort i njegovih jednospratnih i dvospratnih bambusovih koliba usred bujne ekvatorske vegetacije. Noćenje košta 35 evra, što moj skromni budžet jedva dozvoljava. Ostajem u ovom letovalištu nekoliko dana, daleko od buke, saobraćajnog haosa i nesnosnog mrisa iako ima dosta smeća na svakom koraku.

Dane provodim izležavajući se na prelepoj plaži, kupajući se u kristalno čistom moru i čitajući omiljeno štivo. Jednog jutra sam pošla na izet po jezerima u zaleđu koja su međisobno povezana i napajaju se iz 38 reka. To je jedinstveni eko sistem u kome se meša slatkovodna i morska voda, sa razuđenom obalom dužine 900 km.

Povratak

A, onda se suočavam sa činjenicom da je mojih tri nedelje projurilo i polećem sa aerodroma u obližnjem gradu Trivandrum za Mumbaj i dalje za Dubai i Beograd, što je trajalo 35 sati.

Epilog

Moj san o putovanju je ostvaren na sasvim drugačiji način nego što sam očekivala. Zadovoljstvo putovanjem i kada si lišen osnovnog komfora kroz zemlju punu kontrasta, boja i mirisa, tuge i radosti je neprocenljivo.
Neko je rekao: „Put u Indiju je uvek putovanje u sebe“.

Autor putopisa: Slavica Mitrović