Sa puta po južnoj Indiji

(Putopis iz Indije I deo)

Zamolili smo Slavicu Mitrović, našeg dugogodišnjeg člana i bekpekera, koja sa rancem na leđima obilazi neobična mesta po svetu, da napiše svoje utiske sa puta po Indiji. Ona se rado odazvala, i evo teksta pred Vama.

Prolog

Po zavšetku studija, 2010. godine, roditelji su me nagradili putovanjem u neki od gradova Evrope po mom izboru. Ni slutili nisu, da time otvaraju prašnjavu i u budžak zaboravljenu kutiju sa mojom ranomladalačkom željom da putujem u Indiju.
Naravno, nije mi padalo na pamet da odustanem od ove šanse i svojski sam se trudila da im objasnim šta to putovanje znači za mene. Budući da pišem ove redove, sigurna sam da znate ishod višednevne borbe mišljenja.

Svako ko na pomen reči Indija ima predstavu o zemlji i ljudima na Bolivudski način i nije spreman da se suoči sa zemljom punom kontrasta, boja, mirisa, buke, prljavštine, gužve, haosom u saobraćaju, siromaštvom, bolešću pa i umiranjem na ulicama, Indija nije odredište za putovanje.

Odluku da krenem na put samo sa rancem na leđima i bez nekog određenog plana se nametnula kao jedini način da se sretnem sa ovom zemljom na najdirektniji način. Imala sam tri nedelje na raspolaganju. Ovako kratko vreme me je ograničilo da ne posećujem već poznata mesta o kojima se skoro sve zna, kao što je Tadž Mahal na severu, ili Maharadžinu palatu u Radžastanu ili spaljivanje mrtvih na reci Gang. Odlučila sam se da istražim jug zemlje, o kome se malo zna.

Mumbai

Imala sam avionsku kartu za let iz Beograda sa presedanjem u Dubaiju. Odmah po sletanju u Nju Delhi sam otišla na čekiranje karte za let u Mumbai (bivši Bombaj), najveći grad Indije sa preko 13 miliona stanovnika. Sletanjem na aerodrom nastao je kulturni šok. Dva sata vožnje od aerodroma do centra grada je pravi pakao. Saobraćaj je haotičan, a i najmanji razmak između vozila se koristi ne bi li se prešao još jedan metar puta.
Sa obe strane puta se protežu kilometri siromašnog sivog i prljavog predgrađa iz kojih dopire oštar miris đubreta.

Rezervisala sam jedan jeftiniji ali pristojan hotel. Restoran do njega je služio autentičnu, ukusnu i začinjenu indijsku hranu. Pri povratku u hotel, na ulici se mimoilazim sa debelim pacovom. Ulazim u sobu, i posle tuširanja padam na udoban krevet, žmurim i sabiram utiske.
Tri dana se sadržavam u ovom gradu, uranjam u svakodnevnicu grada, kupujem hranu i neophodne stvari u brojnim prodavnicama i na kraju hvatam voz koji ide na jug zemlje.

Palolem

Nakon pređenih 800km i 13 sati putovanja, dolazim u oblast Goia, tačnije u grad Margao. To je najstariji grad u ovoj oblasti. Bio je pod dominacijom portugalaca. Crkva Svetog Duha, kapela na Svetom Brdu, hinduistički krematorijum i muslimansko groblje dovoljno ukazuju na multikonfesionalnost mesta. Kraćim putovanjem indijskom železnicom, uz pravni sistem zemlje, jedinom tekovinom dugogodišnje britanske dominacije, se stiže do ribarskog sela Palolem, koje se zadnjih godina ubrzano razvija u turističko mesto.

Rezervisala sam sobu u Palolem Guest House i ubrzo uživala uz hladno pivo u negovanom vrtu hotela i u kupanju i sunčanju na predivnoj plaži koju zapljuskuju talasi Arabijskog mora.
Sutradan sam iznajmila rikšu i vozila se po ulicama ovog slikovitog sela, zaštićena od visoke dnevne temperature koja je dostizala preko 30 stepeni slamnatim šeširom sa širokim obodom.
Srela sam i druge putnike iz raznih delova sveta i sa njima razmenjivala informacije i utiske. Noći su tople i bučne. Tokom noći generator za struju stvara ujednačen i dosadan zvuk. Žaba se uselila u tuš kabinu kuptaila. Vrlo Indijski.
Ovde je zaista lepo. Vegetacija je tropska i bujna. Žitelji ovde žive u nešto većem prostoru u odnosu na Mumbai, mogu da drže neku svinju, kokoš ili da beru kokosove orahe, ali su siromašni. Planiram da ostanem ovde neko vreme, ali već posle tri dana krećem dalje na jug u Mangalor.

Mangalor

To je manji grad sa negde oko 600 000 stanovnika.Ime je dobio po hindu božanstvu Mangaladevi. U njemu se održavaju festivali plesa i scenskih umetnosti. U restoranima je omiljena hrana sa karijem, kokosom, đumbirom i belim lukom. Nije lako navići se na ove ukuse i mirise, ali priznajem da sam uživala u njima.

Koči

Nastavljam dalje, vozom u mesto Koči koje nazivaju Kraljicom Arabijskog mora. Leži na nekoliko ostrva koji su povezani trajektnom linijom čija vožnja košta 7 evrocenti. Stari grad je u evropskoj arhitekturi, sa lepim fasadama, tu su prodavnice i skladišta začina sa neverovatnim mirisima. Začini zu bili razlog što su vekovima ovde boravili arapi, britanci, kinezi, holanđani i portugalci.

I opet, nezadrživo nastavljam dalje, na jug. Rikšom krećem na železničku stanicu i u zadnji čas, probijajući se kroz saobraćajni haos stižem na vreme da se ukrcam na ekspresni voz koji će me odvesti do gradića Kolam koji se nalazi na obali jezera Aštamudi. Nakon ulaska voza u stanicu, užurbano izlazim i tražim informacije o polasku regionalnog voza za Varkalu, moje izabrano odredište. Koristim vreme do polaska voza da razgledam grad koji ima brojne hramove, sveta mesta i ašrame - utočište za sve one koji svojim radom na sebi, u duhovnom smislu, upražnjavaju različite vrste joge.
Posle kraćeg razgledanja grada vraćam se na stanicu u trenutku kada stiže prenatrpani voz u kome se opet srećem sa indijskim načinom života.
Sva mesta su zauzeta, i u nedostatku svežeg vazduha odlučujem da se skrasim na platformi između dva kupea, pri spoljašnoj temperaturi od 38 stepeni.

Varkala

Napokon stižem u Varkalu i rikšom se prevozim do hotela Claouti Beach Resort i njegovih jednospratnih i dvospratnih bambusovih koliba usred bujne ekvatorske vegetacije. Noćenje košta 35 evra, što moj skromni budžet jedva dozvoljava. Ostajem u ovom letovalištu nekoliko dana, daleko od buke, saobraćajnog haosa i nesnosnog mrisa iako ima dosta smeća na svakom koraku.

Dane provodim izležavajući se na prelepoj plaži, kupajući se u kristalno čistom moru i čitajući omiljeno štivo. Jednog jutra sam pošla na izet po jezerima u zaleđu koja su međisobno povezana i napajaju se iz 38 reka. To je jedinstveni eko sistem u kome se meša slatkovodna i morska voda, sa razuđenom obalom dužine 900 km.

Povratak

A, onda se suočavam sa činjenicom da je mojih tri nedelje projurilo i polećem sa aerodroma u obližnjem gradu Trivandrum za Mumbaj i dalje za Dubai i Beograd, što je trajalo 35 sati.

Epilog

Moj san o putovanju je ostvaren na sasvim drugačiji način nego što sam očekivala. Zadovoljstvo putovanjem i kada si lišen osnovnog komfora kroz zemlju punu kontrasta, boja i mirisa, tuge i radosti je neprocenljivo.
Neko je rekao: „Put u Indiju je uvek putovanje u sebe“.

Autor putopisa: Slavica Mitrović