Leto 1992. godine. Rat u okruženju. Hiper inflacija. Ludilo. Pokušavam da se distanciram od svega negativnog. Išao bih sa suprugom i ćerkom negde... na more. Rumunija, Crno More, Mamaja. Čuo sam da je to letovalište za vreme Čaušeska bilo elitno za povlašćeni sloj. Prošlo je i njegovo vreme.
Komšinicina ćerka (19 god) se pre 15-tak dana vratila baš iz Mamaje. Odlično, pomislim u sebi, eto mi insajdera, iz prve ruke ću čuti kako je tamo. „Eh, bilo je super, sve je odlično i mnogo mi se svidelo”, reče devojka. To mi je bilo dovoljno da lobiram pred suprugom i ćerkom moju inicijativu.
Dan kasnije, Yugo 55 hrabro je forsirao talasasti autoput ka Bukureštu. Čerge rumunskih Roma su lenjo promicale autoputem na svojim prenatrpanim zapregama. Vožnja se odužila, ima tu dobrih 800 km. Na jedanput, hop, pravo iza kukuruznih polja, ukaza se Crno more.
U prvom hotelu u Mamaji (koji svi liče na obične stanbene zgrade), upitah za slobodnu sobu. Krupna oznojana recepcionarka u koju je duvao bezpomoćni limeni ventilator, kaže da ima i da je cena 70 DM (nemačkih maraka). Računam u sebi, nas troje, 70 maraka dnevno, to može da prođe (verovatno je noćenje sa doručkom). Mašim se za džep da platim za 10 dana, unapred, ona me pogleda onako strogo sa visine i kaže na nekom engleskom jeziku: „Gospodine, 70 DM po osobi dnevno, samo noćenje” Kad se nisam šlogir’o. I još je dodala: „Ne primamo valutu, samo leje, menjačnica vam je u centru mesta.”
Sazvao sam porodični kolegijum i pala je odluka, da ipak prenoćimo u tom hotelu, a da sutra nađemo nešto povoljnije. Otišle su u sobu sa sve stvarima, da se malo oporave i srede posle puta. Na krato sam samo pogledao sobu koja se sastojala od buđavog itisona, cigaretama izgoreloj zavesi i rasklimatanog bračnog kreveta. Užas. Elem, uđem u auto i dođem do centra mesta.
Menjačnica upravo zatvara, i nema teorije da mi promeni novac. Izlazim izbezumljen, i razmišljam koga da pitam za neku drugu menjačnicu. Kao da se stvorio niodkuda, jedan omanji, puniji čovečuljak, drži novce u rukama i šapuće:”Čendž, čendž...” Prihvatam „poslovnu saradnju” i uvodi me u neki tesan prolaz. Dok mi broji leje, vidim da je manje izbrojao nego što treba. Kažem mu da nije dosta, da treba još, a on mi daje smotuljak novca i gestikulira da sam brojim. Uzimam svežanj i počinjem da brojim. U tom trenutku dotrčava neki drugi čovek i viče: „Policia, policia...” Ovaj moj „poslovni partner” beži a ja trčim ka autu. Posle 38 sekundi pogledam u taj smotani novac i vidim gomilu iseckanih novina u sendviču od par pravih, malo vrednih novčanica.
Sutradan smo se vratili kući.
Šta je poenta ove priče. Informacije o Mamaji dobio sam od 19-to godišnje devojke koja je, eto, prvi put bez roditelja išla sama, pa još i sa dečkom. Njene inpresije sa letovanja nikako nisu mogle da mi budu od značaja. Tada nisam bio u mogućnosti da čujem od nekog relevantnijeg izvora šta me tamo čeka. Sada znam. Takve informacije treba selektivno prihvatati, od vršnjaka ili ljudi srodnih po interesovanjima. Internet je pravo mesto za prikupljanje korisnih informacija.
Primera dobre analitike informacija ima na pretek. Na primer, hotel se u opisu agencije, nalazi u mirnom i tihom kraju. Da, ali na sajtu koji prikuplja utiske gostiju, neki gost hotela je poslao sliku gde se lepo vidi dizalica koja svojim kranom nadvisuje hotel. Izgradnja drugog hotela u blizini je očigledna. Nema tu mira i tišine.
A da li ste čuli sa slučaj, u kome se žalila jedna gošća hotela Teuta u Risnu – Boka Kotorska, da je iznad hotela celog leta miniran tunel za put koji se gradi, a vodi ka Trebinju. Kakav je to odmor bio?
Zato je neophodno slati najsvežije informacije „sa terena” od strane „insajdera”, ljudi koji su bili u tom mestu ili u tom smeštaju. Kada imate prave informacije, onda iznenađenjima preostaje da budu samo prijatna.
Ako imate korisne informacije o mestu ili hotelu (privatnom smeštaju), posetite sajt http//www.hotelagent.rs i postanite deo komune koja će negovati uzajamnu informisanost, a sve u cilju odmora bez stresa.
Komšinicina ćerka (19 god) se pre 15-tak dana vratila baš iz Mamaje. Odlično, pomislim u sebi, eto mi insajdera, iz prve ruke ću čuti kako je tamo. „Eh, bilo je super, sve je odlično i mnogo mi se svidelo”, reče devojka. To mi je bilo dovoljno da lobiram pred suprugom i ćerkom moju inicijativu.
Dan kasnije, Yugo 55 hrabro je forsirao talasasti autoput ka Bukureštu. Čerge rumunskih Roma su lenjo promicale autoputem na svojim prenatrpanim zapregama. Vožnja se odužila, ima tu dobrih 800 km. Na jedanput, hop, pravo iza kukuruznih polja, ukaza se Crno more.
U prvom hotelu u Mamaji (koji svi liče na obične stanbene zgrade), upitah za slobodnu sobu. Krupna oznojana recepcionarka u koju je duvao bezpomoćni limeni ventilator, kaže da ima i da je cena 70 DM (nemačkih maraka). Računam u sebi, nas troje, 70 maraka dnevno, to može da prođe (verovatno je noćenje sa doručkom). Mašim se za džep da platim za 10 dana, unapred, ona me pogleda onako strogo sa visine i kaže na nekom engleskom jeziku: „Gospodine, 70 DM po osobi dnevno, samo noćenje” Kad se nisam šlogir’o. I još je dodala: „Ne primamo valutu, samo leje, menjačnica vam je u centru mesta.”
Sazvao sam porodični kolegijum i pala je odluka, da ipak prenoćimo u tom hotelu, a da sutra nađemo nešto povoljnije. Otišle su u sobu sa sve stvarima, da se malo oporave i srede posle puta. Na krato sam samo pogledao sobu koja se sastojala od buđavog itisona, cigaretama izgoreloj zavesi i rasklimatanog bračnog kreveta. Užas. Elem, uđem u auto i dođem do centra mesta.
Menjačnica upravo zatvara, i nema teorije da mi promeni novac. Izlazim izbezumljen, i razmišljam koga da pitam za neku drugu menjačnicu. Kao da se stvorio niodkuda, jedan omanji, puniji čovečuljak, drži novce u rukama i šapuće:”Čendž, čendž...” Prihvatam „poslovnu saradnju” i uvodi me u neki tesan prolaz. Dok mi broji leje, vidim da je manje izbrojao nego što treba. Kažem mu da nije dosta, da treba još, a on mi daje smotuljak novca i gestikulira da sam brojim. Uzimam svežanj i počinjem da brojim. U tom trenutku dotrčava neki drugi čovek i viče: „Policia, policia...” Ovaj moj „poslovni partner” beži a ja trčim ka autu. Posle 38 sekundi pogledam u taj smotani novac i vidim gomilu iseckanih novina u sendviču od par pravih, malo vrednih novčanica.
Sutradan smo se vratili kući.
Šta je poenta ove priče. Informacije o Mamaji dobio sam od 19-to godišnje devojke koja je, eto, prvi put bez roditelja išla sama, pa još i sa dečkom. Njene inpresije sa letovanja nikako nisu mogle da mi budu od značaja. Tada nisam bio u mogućnosti da čujem od nekog relevantnijeg izvora šta me tamo čeka. Sada znam. Takve informacije treba selektivno prihvatati, od vršnjaka ili ljudi srodnih po interesovanjima. Internet je pravo mesto za prikupljanje korisnih informacija.
Primera dobre analitike informacija ima na pretek. Na primer, hotel se u opisu agencije, nalazi u mirnom i tihom kraju. Da, ali na sajtu koji prikuplja utiske gostiju, neki gost hotela je poslao sliku gde se lepo vidi dizalica koja svojim kranom nadvisuje hotel. Izgradnja drugog hotela u blizini je očigledna. Nema tu mira i tišine.
A da li ste čuli sa slučaj, u kome se žalila jedna gošća hotela Teuta u Risnu – Boka Kotorska, da je iznad hotela celog leta miniran tunel za put koji se gradi, a vodi ka Trebinju. Kakav je to odmor bio?
Zato je neophodno slati najsvežije informacije „sa terena” od strane „insajdera”, ljudi koji su bili u tom mestu ili u tom smeštaju. Kada imate prave informacije, onda iznenađenjima preostaje da budu samo prijatna.
Ako imate korisne informacije o mestu ili hotelu (privatnom smeštaju), posetite sajt http//www.hotelagent.rs i postanite deo komune koja će negovati uzajamnu informisanost, a sve u cilju odmora bez stresa.
Нема коментара:
Постави коментар